Metode ocenjivanja displazije kuka

 

Displazija kuka kod pasa (Canine Hip Dysplasia – CHD ili HD), oboljenje koje rezultira iz predisponirane povećane labavosti mišića oko zgloba kuka, predstavlja ozbiljnu brigu za odgajivače pasa. Tokom proteklih nekoliko decenija, odgajivači pasa su moraju da se oslone na dijagnostičke metode Ortopedske Fondacije za Životinje (Orthopedic Foundation for Animals – OFA) i njihov sistem ocenjivanja kako bi posmatrali uzgojnu populaciju i uvodili u uzgoj samo one primerke koji nemaju HD u cilju smanjenja verovatnoće pojavljivanja kod budućih potomaka. Bez obzira na ove pokušaje i ohrabrujuće izveštaje OFA o značajno smanjenom broju pojavljivanja displazije specifičnom za rasu, još uvek preostaje preovlađujući broj displazija nezabeležen od strane OFA. Dodatno, učestalost displazije kod potomaka od pasa koji su po OFA zdravi je razočaravajuće visok.

 

Tokom proteklih pet godina, neki naučni izveštaji su postavili pitanje u vezi pouzdanosti OFA metodologije za evaluaciju fenotipskog izraza (stvarnog izgleda oblika kuka) roditelja kao sredstva za predviđanje genetičkog rezultata kod potomka kao i konzistentnost sa kojom se ove ocene interpretiraju.

 

U nastavku sledi pogled na aktuelne dijagnostičke metode za evaluaciju oblika zgloba kuka i njihova pouzdanost u predviđanju predispozicija za displaziju. Takođe je dat pregled nekoliko sprovedenih studija koje sugerišu da je OFA metoda za uzgojnu populaciju, mada trenutno najpopularniji izbor, možda nije najbolja za umanjenje displazije kod budućih generacija.

 

Da li odgajivači dobijaju bitku protiv Displazije Kuka?

U izveštaju iz 1992. o pojavljivanju displazije kod rasnih pasa, OFA je prijavila pad od 79% u broju pojavljivanja displazije kada se porede podaci o psima odgojenim u periodu od 1972-1980 sa onima u periodu 1981-1988. Iako su na prvi pogled podaci sugerisali značajno unapređenje u kontroli displazije, utvrđeno je da neke promenljive nisu bile kontrolisane u studiji. Na primer, ovi podaci bi bili relevantni da su svi rezultati radiografije kukova poslati u OFA na pregled. Pregled zapisa u Veterinarskoj Bolnici Univerziteta Pensilvanije (VHUP) je ukazivao na to da je samo polovina klijenata koja je snimala pse za potrebe ocenjivanja i sertifikacije od strane OFA stvarno predala snimke na sertifikaciju. Utvrđeno je da su klijenti slali samo one rezultate koji su imali najveću verovatnoću da budu sertifikovani. U poređenju sa rezultatima OFA o rasno-specifičnom broju pojavljivanja displazije kuka, klinička anketa provedena na VHUP je pokazala da je rasno-specifično pojavljivanje displazije dva to tri puta veće nego što je objavila OFA.

 

Koje su aktuelne metode za dijagnostikovanje displazije?

Postoje tri metode za dijagnostikovanje i predviđanje predispozicija za HD kod pasa i mogu se podeliti u dve grupe:

 

1. Radiografski metodi ekstenzije kuka

 

2. Radiografski metodi stresiranja kuka

 

Ove grupe su kategorizovane na osnovu pozicioniranja psa dok se radi snimak. Prva grupa je najčešća kod koje se psu, dok leži na leđima, potpuno istežu zadnje noge sa kolenima okrenutim na unutra. Druga grupa zahteva da pas bude pod anestezijom, i dok leži na leđima, noge su mu pozicionirane kao kada stoji. Posebno dizajnirana naprava se stavlja između nogu i odvaja ih na silu, izmičući tako jabučicu butne kosti iz ležišta kako bi se lakše posmatrala labavost zgloba.

 

Prva grupa ima dve metode:

 

Metoda Norbergovog ugla

Ova metoda je kvantitativna jer je bazirana na merenju ugla koji se formira povlačenjem linije iz centra jabučice butne kosti do gornje ivice čašice kuka. Kukovi se boduju brojem stepeni formiranog ugla. Na primer, bodovi variraju od 55 do 115 stepeni, gde niže vrednosti govore o većoj labavosti kuka i većem riziku od displazije. Za pse koji imaju rezultat preko 105 se smatra da imaju normalne kukove sa niskom predispozicijom za displaziju.

 

OFA metoda

OFA metoda je kvalitativna jer se ne koristi nikakav oblik merenja. Umesto toga, ova metoda se bazira na subjektivnom vizuelnom kriterijumu u ocenjivanju labavosti zgloba i prisustva degenerativnih oboljenja.

 

Druga grupa ima jednu metodu

 

Metoda distrakcije (ili PennHIP metoda)

Ovo je kvantitativna metoda kao i Norbergov ugao. Ova metoda meri razdaljinu odvajanja centra jabučice od centra čašice kada je kuk na silu dislociran, i deli ovu meru sa poluprečnikom jabučice butne kosti. Ova metoda meri koliko jabučica može da se izmesti iz čašice. Rezultat koji se dobije se zove Indeks Distrakcije i može imati vrednost od 0 do 1, gde rezultati bliži nuli znače manju labavost kuka. Za pse koji imaju rezultat manji od 0.3 se smatra da imaju normalne kukove i mali ili nikakav rizik od pojave displazije.

 

Kako se rezultati ove tri metode porede međusobno za vrednovanje oblika kuka?

Metoda istezanja vs metoda stresiranja

Tokom 1993. Heyman je prijavio da konvencionalni metod istezanja za evaluaciju labavosti daje bar 50% umanjenu mogućnost posmatranja labavosti kuka u poređenju sa stresnom metodom. Ovo sugeriše da psi ocenjivani metodom istezanja mogu imati veći stepen dislokacije kuka nego što se to čini.

 

Norbergov ugao vs OFA

U studiji provedenoj u Veterinarskoj Bolnici Univerziteta u Pensilvaniji (VHUP) u kojoj su poređeni rezultati OFA i merenja Norbergovog ugla, utvrđeno je da “normalni” kukovi po OFA imaju 104 stepena Norbergovog ugla a oni koji su kod OFA ocenjeni kao “displazični” imaju 96 stepeni. Od pasa čiji su kukovi ocenjeni kao normalni, 46% je imalo Norbergov ugao ispod 105 stepeni (što je kod Norbergovog ugla granica za normalno). Čak su i psi sa Norbergovim uglom od 89 stepeni od strane OFA ocenjeni kao normalni. Ovo sugeriše da bi psi koji su po Norbergovom uglu bili ocenjeni kao sa predispozicijom za displaziju dobili sertifikat od OFA za upotrebu u uzgoju.

 

Indeks Distrakcije vs OFA

Studija koja poredi metod distrakcije i OFA, nalazi da su psi ocenjeni sa blaga, umerena i ozbiljna displazija od strane OFA imali rezultat Indeksa Distrakcije preko 0.3 sa prosečnom vrednošću od 0.55, tako da je broj slučajeva podudaranja ove dve metode u vezi sa displazičnim fenotipom. Psi koji su ocenjeni sa “odličan” od strane OFA su bili podvrgnuti merenju Indeksa Distrakcije i 50% tih pasa je imalo rezultat veći od 0.3. Od pasa ocenjenih sa “dobar”, 66% je imalo Indeks Distrakcije veći od 0.3, a u kategoriji “korektan” 100% pasa je imalo Indeks Distrakcije veći od 0.3. U ovoj studiji, 71% pasa sertifikovanih za dalji uzgoj od strane OFA su imali povećanu labavost zgloba sa predispozicijom za displaziju prema Metodi Distrakcije.

 

Zašto postoji tolika razlika između Norbergovog ugla i Indeksa Distrakcije u odnosu na OFA metodu?

Svaka metoda priča drugu priču

Najverovatniji odgovor na ovo pitanje je da se metode, bez obzira što se koriste u dijagnozi iste stvari – displazije kuka, odnose prema problemu na drugačiji način. Na primer, OFA bazira ocenjivanje na izgledu oblika individualnog kuka jednog primerka u jednom određenom trenutku vremena i stoga odsustvo degenerativnih promena na zglobu će psu doneti sertifikat. Kao takva, OFA metoda je limitirana kao indikator fenotipa, stvarnog izgleda kuka tog jednog psa, što ne mora da bude indikacija uticaja na buduće potomke. Metode Norbergovog ugla i Indeksa Distrakcije, kvantifikujući (mereći) labavost kuka za koju se sumnja da je osnovni izazivač displazije, su više indikativne za genotip. Takoreći, kod istog psa koji je sertifikovan metodom OFA kao bez displazije, primetno povećanje labavosti kuka koje kod njega pokažu kvantitativne metode mogu psa identifikovati kao genetskog nosioca displazije. Postoji nekoliko dodatnih faktora kojima se može pripisati alarmantna razlika koja je otkrivena da postoji između ovih različitih metoda za dijagnostikovanje i predviđanje predispozicije za displaziju.

 

Faktori okruženja koji utiču na fenotipsko ispoljavanje displazije

Iako se tačan uzrok displazije još uvek ne zna, genetski razlozi za displaziju se veruje da su višegenski tj. da je izaziva više gena. Kao takva, na višegenska obeležja utiču često i faktori iz okruženja. Na primer, studije provedene na Labrador Retriverima i Nemačkim Ovčarima su pokazale da je umanjenje kalorija i limitiranje količine hrane za rezultat imalo ređe pojavljivanje displazije. Zbog toga što je dosta odgajivača i entuzijasta upoznato sa uticajem faktora iz okruženja koji mogu uticati na fenotipsko ispoljavanje na obliku zgloba kuka, oni mogu preduzeti mere kako bi smanjili rizik od displazije kod svojih pasa. Na primer, odgajivači mogu redukovati rizik od displazije dajući takvu hranu koja će usporiti nagli rast kod štenaca. Drugi odgajivači mogu psima koji rastu redukovati aktivnosti kako bi smanjili napor zglobova u razvoju i vezivnog tkiva. Ove metode mogu pomoći da se redukuju ili eliminišu rano primetni dokazi o prisutnosti displazije koju donosi povećana labavost kuka kod svakog psa. Kao rezultat, takve preventivne mere mogu doneti psu OFA sertifikat, ali će isti pas pokazati hiperlabavost zgloba kuka što ga čini lošim kandidatom za uzgoj.

 

Drugi eksterni faktori koji utiču na ocenjivanje kukova… Kojeg dana u nedelji se ocenjuju snimci?

Subjektivne metode ocenjivanja mogu dovesti do nenamerne pristrasnosti i nekonzistentnosti reprodukcije dobijenih rezultata. Studija koja je sprovedena na Univerzitetu Pensilvanije je otkrila potresan broj odstupanja za interpretacije snimaka među ne-OFA i OFA sertifikovanih radiologa. Kada je od ovih radiologa traženo da ocene kukova prema OFA sistemu (odličan, dobar, korektan, granična HD, blaga HD, umerena HD ili teška HD), ne-OFA čitači su se slagali sa OFA čitačima u manje od 50% slučajeva. Otkriće koje najviše uznemirava je to da je svaki radiolog, kada je u nekim slučajevima ocenjivao po drugi put snimak, dao istu ocenu kao i na prvom očitavanju u manje od 50% slučajeva.

 

Ako OFA metod nije najbolji za smanjivanje pojavljivanja displazije, zašto ga odgajivači koji uvek koriste?

Kao ni metod Norbergovog ugla, koji ima stroge zahteve da bi se dobio rezultat koji “prolazi”, ni Indeks Distrakcije nije postao popularan metod praćenja kod odgajivača. Ovo je možda zbog toga što odgajivači posmatraju ove rezultate kao “prošao/pao”. Mnogi odgajivači, posebno srednjih i velikih rasa, imaju srednje rezultate Indeksa Distrakcije u rasponu od 0.4 do 0.74. Ako se upotrebljava granica od 0.3 za Indeks Distrakcije, nijedna jedinka ovih rasa se ne bi smatrala dobrom za uzgoj. Shodno tome, korišćenje Indeksa Distrakcije kao “prošao/pao” metode nije odgovarajuća alternativa. Umesto da se Indeks Distrakcije koristi za odabir da li će se jedinka koristiti u priplodu ili ne, možda je bolji predlog da se ovaj metod koristi da se progresivno bira tj. traži manja labavost kuka u sledećim generacijama. Na primer, ako kuja dobije ocenu “normalan” od OFA, a Indeks Distrakcije ima 0.52, bilo bi bolje pariti je sa OFA sertifikovanim mužjakom sa istim ili manjim Indeksom Distrakcije. Dodatno, zbog činjenice da se Metod Distrakcije može koristiti već od šesnaeste nedelje sa indikativnim rezultatima, odgajivači mogu koristiti Indekse Distrakcije kao još jedan kriterijum za izbor štenadi za buduću uzgojnu populaciju.

 

Kako Labrador Retriver stoji, u proseku, u smislu podložnosti displaziji?

Od 1995, medicinska baza PennHIP-a beleži oko 1500 labrador retrivera. Srednja vrednost Indeksa Distrakcije je 0.45, što govori da rasa uopšte ima tendenciju ka labavom kuku i stoga boljim predispozicijama za displaziju u poređenju sa rasama gde je ID ispod 0.3.

 

Tokom 1993. provedena je studija o displaziji kod Labrador Retrivera na Cornell univerzitetu. U ovoj studiji ispitivani su rano uzimani ID rezultati štencima (4-8 meseci) od roditelja koji nisu imali displaziju u poređenju sa onima čiji su roditelji imali displaziju. Srednji rezultat prve grupe je bio znatno niži (0.39) u poređenju sa štencima čiji su roditelji imali displaziju (0.54). Rezultati niži od 0.4 uzimani sa četiri meseca starosti su predviđali normalne kukove kod 88% pasa, dok su rezultati jednaki ili veći od 0.4 predvideli displaziju kod 57% primeraka. Kada su ID rezultati primenjivani na pojedinačnom nivou radi predviđanja kliničkog prisustva displazije, psi koji su imali više od 0.7 su imali visoku verovatnoću razvoja displazije dok su oni sa 0.4 i manje imali veliku verovatnoću odsustva displazije. ID rezultati između 0.4 i 0.7 su bili manje pouzdani za predviđanje kliničkog prisustva displazije kod labradora.