Kretanje

Centar mase

 

Mehanizam kretanja se ne može razumeti bez razmatranja postojanja centra mase ili centra gravitacije. To je zamišljena tačka u kojoj se sreću sve gravitacione sile, grupisane u fokus.

Na telu psa, centar mase je mesto smešteno otprilike na sredini trupa, na kojem bi kada da bi bio oslonjen, pas bio u ravnoteži. Kod većine pasa u statičnoj poziciji, centar gravitacije je smešten otprilike u centru trupa, blizu srca u tačci na vertikalnoj liniji koja prolazi kroz zadnju liniju grudi koju preseca horizontalna linija na sredini grudnog koša. Ako nacrtamo pravougaonik, sa uglovima postavljenim na mestima gde šape dodiruju tlo, lako se primeti da vertikalna linija spuštena iz centra mase na tlo ili "gravitaciona linija", uvek padne unutar ovog pravougaonika, kada se pas ne kreće. Ako se pas pokrene unapred, pomera se i centar mase, uzrokujući pomeranje gravitacione linije prema napred, van pomenutog pravougaonika. Životinja gubi ravnotežu, i kako bi je povratila i izbegla pad, mora pomeriti prednje noge prema napred. Zadnje noge moraju, normalno, da prate, i na ovaj način počinje kretanje.

Kao rezultat vidimo da šira baza oslonca (šape poprečno udaljene) daje veću statičku ravnotežu (npr. Buldog). Što je manja osnova u odnosu na visinu (šape prednjih i zadnjih nogu blizu i što je kraće telo) to je lakše da centar gravitacije ode ispred svoje osnove (npr. Hrtovi): nestabilnost subjekta je veća ali je i brzina. Potrebno je još dodati da kada je centar mase bliži tlu - stabilnost je veća, a što je udaljeniji od tla stabilnost se smanjuje.

Cane Corso je visok na svojim nogama, tako da je i centar mase relativno visoko iznad tla; kako je osnova oslonca dosta široka i dugačka, njegova nestabilnost i s tim i brzina su primetne ali umerene.

 

Opšti uslovi

 

Videli smo da određene skeletne i mišićne konstrukcije odgovaraju određenoj vrsti kretanja. Iz ovog razloga, pre nego izrazimo stav prema kretanju jedinke neke rase, moramo znati kakva je tipična građa za tu rasu. Pogrešno je misliti da je izgled glave jedina "karakteristika tipa" i ignorisati ostale. U stvari, ako je istina da je dobro građen pas sa netipičnom glavom bezvredan, jednako je istina da loše građen primerak može samo da predstavlja lošu verziju uzora prema kojima je uzgojen.

Cane Corso, sam za sebe, je ništa drugo do izvajan, oblikovan radni pas koji, ako se pravilno obuči, može još uvek uz čoveka odrađivati težak posao koji mu je donela tradicija, a standard uzeo u obzir zajedno sa njegovim precima.

Izložbe su u mnogome doprinele da se šira javnost upozna sa ovom rasom, ali su ujedno navele odgajivače da ove radne pse pretvore u čisto izložbene.

Radi dobre selekcije, potrebno je uvek imati na umu da pored glave, tip čine podjednako građa i kretanje. Raznovrsnost tradicionalnih zadataka koje je imao Cane Corso nije tražila za specijalizovanu građu, nego prilagodljivu, sa tri osnovna zahteva: snaga, otponost/čvrstina i impuls.

 

Snaga

 

Dolazi od jake i krupne kosti i posledično jako razvijene mišićne mase, kao i od široke osnove - baze oslonca.

Otpornost - čvrstina

Dolazi od dobro razvijenog regiona grudnog koša, prednjih uglova, sapi, zadnjih nogu, malo dužeg pravougaonog trupa; ovo sve čini da je Cane Corso uglavnom kasač, sa dugim i tečnim iskorakom kod kojeg se snažan potisak zadnjeg dela savršeno apsorbuje zahvaljujući savršenim uglovima prednjih nogu, što omogućava psu da kasa dugo vremena sa minimalnim utroškom energije.

 

Impuls

 

Impuls koji daje blagi nagib sapi, koji omogućava da se pas bolje osloni na zadnje noge i iskoristi širok ugao pokreta, proizvodi veliku silu potiska zadnjeg dela. U ovome mu pomažu široke sapi i dobro razvijena mišićna masa.

Ove karakteristike čine da je Cane Corso mešavina kasača i galopera, ali je kasački element preovlađujući. Kompletna empirijska studija kretanja psa zahteva posmatranje tri vrste kretanja: hoda, kasa i galopa.

U izložbenom ringu sudija mora isključiti mogućnost posmatranja galopa, jer se zbog brzine može samo posmatrati na fotografijama slikanim u malim vremenskim razmacima ili na usporenom snimku. Hod ili kas, koji se razlikuju od rase do rase, će jasno pokazati da li je pas preovlađujuće kasač ili galoper. Koristimo reč "preovlađujuće" jer su čisti oblici (da je pas čisto galoper ili čisto kasač) ekstremno retki. Možemo navesti tri primera: nemački ovčar - čisti, brzi kasač, hrt - brzi galoper i poenter - galoper na duge staze. Prva dva navedena (koji morfološki omogućavaju "svoja" kretanja) imaju konveksnu gornju liniju, dok poenter (koji predstavlja prirodniju formu) ima ravnu gornju liniju. Ove različitosti profila gornje linije su odgovor na potrebu boljeg prenosa impulsa sa skočnih zglobova na prednje noge u skladu sa odgovarajućim načinom kretanja. Skoro sve ostale rase su mešovitog oblika kod kojih jedna od karakteristika preovlađuje. Ovo ne znači da nemački ovčar, kasač, ne može galopirati (mada sa većim naporom) ili da hrt ne može kasati (sa većim naporom). Za poentera, galopera na duge staze, kas je lakši način kretanja. Cane Corso je na određeni način bliže ovom poslednjem, ne samo zbog konvergentne glave (koja uslovljava nošenje glave i posledično položaj glave tokom kretanja, ili kao u poslednjoj analizi, vrstu kretanja), nego i zbog ravne linije leđa.

U izložbenom ringu sudija mora ocenjivati psa prvo u hodu, a posle u kasu, gedajući ga od pozadi, iz profila i s preda za obe vrste kretanja. Ovo se obično radi tako što se hendler pošalje u trougao čiji je vrh sam sudija. Ako sudija preferira, može se smestiti u ugao ringa posmatrati psa u kretanju uz ivice ringa u smeru suprotnom od kazaljke na satu. Lično preferiram trougao za jednog psa, a drugi sistem za sve pse zajedno. U oba slučaja pas mora biti sa unutrašnje strane i stalno vidljiv sudiji. Jasno je da za velike rase ring mora biti dovoljno velik. Postoje sudije koje ne gledaju pokret sa strane, što je velika greška, jer pogled sa strane pruža najviše informacija o kretanju Cane Corso. Jasno, ocenjivanje sa strane je mnogo teže nego s preda i od pozadi, ali nije cilj analizirati detalje, nego videti i osetiti funkcionalnu harmoniju pokreta. Želeo bih da naglasim da je kretanje korektno kada odgovori na funkcionalne i estetske zahteve rase:

• Pravilan ritam

• Udovi su u hodu i kasu paralelni u odnosu na ravan simetrije tela

• Pokreti su čvrsti

• Svi zglobovi u potpunosti učestvuju u kretanju

• Vertikalno i lateralno (bočno) kretanje (fluktuacija) tela je svedena na minimum

 

Hod

 

Ovo je spor, prirodan, udoban način kretanja psa, označen sa četiri dijagonalna koraka: ako životinja krene desnom prednjom nogom, zadnja leva će pratiti, pa zatim leva prednja i desna zadnja. Fluktuacije su male i vertikalno i u lateralno (u stranu), sa malim pomeranjima centra mase.

Razlikujemo:

• Običan hod - tragovi zadnjih šapa se poklapaju sa tragovima prednjih

• Skraćeni hod - tragovi zadnjih nogu ne pokrivaju tragove prednjih. Terijeri hodaju ovako.

• Produženi hod - tragovi zadnjih nogu prelaze tragove prednjih; Nemački Ovčar i Cane Corso hodaju ovako.

• Brzi hod - kretanje između hoda i laganog kasa, kod kojeg nema odvajanja od podloge u potpunosti. Koraci su kao u hodu, ali mnogo zbijeniji. Centar mase se pomera i šape su blizu podloge.

Cane Corso pokazuje neke svoje posebne kvalitete dok hoda:

a) Solidnost

b) Žustro, hitro kretanje

c) Balans telesne mase

d) Sinhronizaciju odnosa između prednjih i zadnjih nogu

e) Potisak i dužinu

f) Amplitudu hoda

g) Plemenitost držanja

 

a) Solidnost. Ovo znači da je kičmeni stub veoma čvrst, nije isprekidan, konveksan ili konkavan. U hodu gornja linija mora ostali ravna i čvrsta kao komad drveta i ne sme se kretati ni u jednom pravcu. Lateralni pokreti karlice (pokreti u stranu) znače da su pre svega slabi - slabinski deo (sedmi pršljen) i zadnja dva leđna pršljena (dvanaesti i trinaesti). Leđa Cane Corso su veoma duga, kako mu je dužina 11% veća od visine u grebenu, ali slabinski deo, "tačka oslonca" koja povezuje prednji i zadnji kraj, mora biti kratak i blago konveksan (povijen) i širok: što znači vrlo jak i čvrst. Ako je predugačak uzrokovaće preteranu fleksibilnost lumbalne regije, sa preteranim lateralnim (u stranu) kretanjem sapi. Međutim, jaki oscilujući pokreti mogu značiti da postoji jako lateralno rasipanje pokretačke snage jer su udovi prekratki i obim kretanja preveliki u odnosu na visinu. Ovo su greške koje treba kazniti. Zglob mora dozvoliti potrebno kretanje ali nikad ne sme dozvoliti fluktuaciju koštanih delova koje povezuje. Na primer: tokom hoda je lako uočiti labave ili otvorene laktove, ili slabe skočne zglobove koji potiču od "vertikalnih" grešaka. Ovo takođe treba kazniti.

 

b) Žustro, hitro kretanje: kada rame, nadlaktica i podlaktica, došaplje, sapi, butina, potkolenica imaju tipične nagibe za Cane Corso i ako postoji pravila sinhronizacija otvaranja i zatvaranja uglova, pokret će biti harmoničan. Kada je, umesto toga, otvaranje i zatvaranje uglova nepotpuno zbog grešaka u nagibima ili dužini pojedinih koštanih segmenata, pokret će biti tvrd, disharmoničan i čudan. Zbog upale skočnog zgloba, pas ponekad brzo podiže i snažno savija zadnju nogu, noseći je ispod stomaka kod svakog korak i neočekivano udara šapom o tlo. Ovo se kod Italijana zove "sviranje harfe" i greška je. Postoje još dve greške zastupljene kod ove rase: "hladno rame" - kada je pokret ramena ograničen na početku) i "prikucano rame" - kada se rame teško pokreće i to se ne popravlja zagrevanjem. Ovo poslednje je teška greška. Poziciju vrata tokom kretanja treba posmatrati sa interesovanjem: ako se, u hodu, vrat nosi ispod grebena, pas verovatno ima slab zadnji kraj, uzrokujući preopterećenost prednjeg dela i težak vrat.

 

c) Balans telesne mase: ovo dolazi iz pravilnog uglovanja svih udova i savršeno razvijenih i raspoređenih mišića. To vodi do harmoničnog odnosa prednjeg i zadnjeg dela i balansa svih pojedinačnih delova.

 

d) Sinhronizacija odnosa između prednjih i zadnjih nogu: Hod Cane Corso je "produžen" što je omogućeno pravilnim uglovanjem segmenata zadnjeg dela i uglom potkolenice i zadnjeg došaplja od oko 140° (kod Nemačkog Ovčara je 120°, Poentera 128°, Boksera 140°, Bernardinca 145-150°) i otisak zadnje šape malo prelazi otisak prednje.

e) Potisak i dužina: Kod Cane Corso iskorak zadnje noge je malo veći nego iskorak prednje. Shodno tome je neophodno da prednja noga bude pravilno uglovana i jaka kako bi apsorbovala potisak zadnje noge na uravnotežen način.

f) Amplituda hoda: Iz razloga što je hod Cane Corso dug, postoji odnos sa visinom u grebenu koji iznosi 90%. Skraćeni koraci su teška greška i dolaze od horizontalnih sapi (ispod 15°) sa pravim zadnjim nogama, ili još gore, od oborenih sapi (preko 45° - biće da je 35°, prim. prev.) sa tvrdim zadnjim krajem. Ovo je uobičajena greška kod Cane Corso i velikih rasa uopšte i mora se protiv nje boriti. Druga greška je preuglovan zadnji kraj koji onemogućava psa da koristi veliki ugao pokreta kako bi se skupljao i opružao u zadnjem kraju, i tako umanjuje silu potiska. Ravno rame predstavlja drugi problem, čak i kada je zadnji kraj korektan, jer prelama tok potiska zadnjih nogu. U ovom stanju pas nije u mogućnosti da proizvodi efikasno kretanje.

 

g) Plemenitost držanja: Pogrešno je misliti da se plemenitost psa vidi samo na glavi. To je protkano kroz sve njegove ćelije, kako kroz figuru i držanje životinje, tako i kroz temperament. Kuja mora biti elegantna i harmonična, ženstvena i otmena; mužjak mora biti impozantan, ponosan i mora odavati utisak pastuva. Plemenito držanje pokazuje stav vrata, koji je nošen relativno visoko u hodu kod Cane Corso. Psi koji naginju ka nošenju vrata u visini grebena ili ispod kada hodaju, kao što smo ranije rekli, imaju malo temperamenta, flegmatični su, nedostaje im elegancije i gube uzvišenost i plemenitost koje su zaštitni znak rase.

U hodu se udovi pomeraju paralelno ravni simetrije tela i vertikalni su na podlogu, kao voz na šinama. Skočni zglobovi su čvrsti. Ako lelujaju u stranu zbog greške u vertikalnosti nogu, najstrožije se kažnjavaju. Ovo je još jedna greška koja se lakše uoči u hodu nego u kasu.

Greška zastupljena kod mnogih rasa, i na prednjem i na zadnjem delu, je kad pas "štrika" ili ukršta: kada se šapa podiže u polukrugu oko oslonjene noge, zadnje ili prednje. Otvoreni ili zatvoreni laktovi su greške, jer prsti okrenuti na unutra ili na napolje loše utiču na kretanje.

Kotrljajuće kretanje (Rolling movement): kada se udovi ne kreću na istim ravnima:

1) Zadnje noge su na liniji, ali su prednje van linije tela

2) Prednje noge su na liniji, ali su zadnje noge van linije tela

 

Kas

 

Čak više od hoda, kas predstavlja dinamički izraz morfologije rase, i s toga je način kretanja koji omogućava najpogodnije posmatranje kretanja. U kasu je svaka greška u građi vidljiva.

Kas je "skačući" način kretanja, dijagonalan, sa dva koraka i dva pokreta, ozačen kratkom fazom suspenzije - odvojenosti od tla. Kako kas predstavlja vrlo jednostavne pokrete koje je lako pratiti, to je u izložbenom ringu preferirani način kretanja kod ocenjivanja lokomotornog aparata.

Kod Cane Corso je lateralno (u stranu) izmeštanje centra mase generalno slabo primetno, dok je vertikalno izmeštanje, povezano sa fazom "boravka u vazduhu", više primetno. Među raznim tipovima kasa razlikujemo:

• Običan kas (kada trag zadnje noge pokriva trag prednje) - između dodira sa tlom jednog i drugog dijagonalnog para nogu postoji kratak period kada je jedinka odvojena od podloge.

• Kratki (spori) kas (kada trag zadnje noge ne pokriva trag prednje) - nema odvajanja od podloge

• Produženi kas (kada trag zadnje noge prelazi trag prednje) - postoji relativno dug period odvojenosti od podloge. Ovo je tipičan kas za Cane Corso.

• Trkački kas: veoma produžen kas kod kojeg je period odvojenosti od tla još duži

• Nejednaki kas: kada su dijagonalni koraci nepovezani.

Možemo uočiti da tokom kasa Cane Corso nosi glavu i vrat niže i više prema napred nego u hodu. Videli smo da potisak zadnjih nogu počinje od skočnih zglobova i srazmeran je uglu potkolenice i zadnjeg došaplja, koji iznosi 140° kod Cane Corso. Ovo dozvoljava dobar potisak koji se dobro apsorbuje produženim kretanjem prednjih nogu. Potisak kod Cane Corso je uvek dobar jer iskorak zadnje noge uvek teži da bude ispred iskoraka prednje.

Jasno je da bi ugao manji od 140° dao još veći potisak zadnjeg dela, ali bi to bilo, kako smo istakli, u suprotnosti sa potiskom koji je potreban rasi i koji traži umerenu uglovanost zadnjih nogu. U izložbenom ringu je potrebno pažljivo ispitati leđno-lumbalni deo, jer kičmeni stub mora biti veoma čvrst, kao što je bio u hodu, čak monolitan, sa apsolutno nimalo uvrtanja. Ovaj problem smo već obradili u delu o hodu, pod "a)".

Ovo ispitivanje se vrši kada posmatramo psa iz profila. Zapazite da kičmeni stub postaje čvrst pri kasu, tako da je bilo kakva opuštenost teška greška. U slučajevima sedlastih leđa ili konveksnih gornjih linija, postoji dekompozicija paralelograma sila koji uzrokuje rasipanje potiska, što je veliki hendikep za kretanje. Sve ovo mora biti sankcionisano. U slučaju sedlastih leđa, snaga koja je potrebna da mišići isprave leđa i tako omoguće makar parcijalno prenošenje potiska, iziskuju velik utrošak energije koji samo šteti "proizvodnji pogona". Kada kasa, dobro utreniran pas će težiti da ide brže ili produžavanjem iskoraka ili češće povećavanjem broja koraka i skraćivanjem iskoraka. U svakom slučaju pas će, kako bi očuvao svoje resurse, izabrati način koji iziskuje manji utošak energije. Ponavljamo da, univerzalni idealni kas, kojim bi se sve rase kretale na isti način, ne postoji, jer svaka ima svoj tipičan način kretanja koji je odraz oblika i izgleda rase. Parametar za suđenje je samo onaj za rasu o kojoj se radi, u našem slučaju idealan kas Cane Corso. Sledi da pas kasa savršeno u izložbenom ringu kada razvija najtečniji i najefikasniji način kretanja koji zahteva oblik i izgled rase. Sudija treba da kontroliše da je kretanje simetrično i sa jedne i sa druge strane, kao i da je potisak harmoničan i ne proizvodi lateralne (u stranu) devijacije.

Kada u hodu, čak i više u kasu, telo tj. uzdužne ose, formiraju ugao sa pravcem kretanja, imamo takozvani crabbing. Ovaj fenomen dolazi od različitog potiska u svakoj od zadnjih nogu. Ova devijacija mora biti strogo sankcionisana. "Skačući" kas ili "neodlučni" kas su uzrokovani nedovoljnim potiskom, i ovo su takođe greške. Ako psu nedostaje sinhronizacije prednjeg i zadnjeg dela ili zadnje noge drži ispod sebe, težiće "sviranju kastanjeta" - pojam iz sveta konja koji znači da pri kretanju životinja prednje kopito udara zadnjim.

Manjak sinhronizacije prednjeg i zadnjeg kraja može takođe izazvati takozvani "razjedinjeni" kas, koji očigledno narušava izgled jedinke. Sudija mora oceniti i analizirati amplitudu potiska i nazad i napred, i ispred i iza lopatice kao i ispred i iza zgloba kuka. Kao što smo videli, širina potiska-pogona kod Cane Corso ima tendenciju da bude veća u zadnjem nego u prednjem delu, i meri se pri sporom kasu, pri kojem je jedan od dijagonalnih udova uvek na zemlji, dok pri običnom ili produženom kasu postoji period vremena koji pas provodi u vazduhu , bez dodira sa podlogom, što otežava sudiji ocenjivanje dohvata iskoraka. Pod prednjim ili zadnjim "dohvatom" podrazumevamo razmak između tačke kada je stopalo na zemlji u trenutku najvećeg pružanja unapred i stopala odgovarajuće noge u momentu najvećeg pružanja unazad. Kod Cane Corso dužina dohvata treba da odgovara 90-95% visine u grebenu (indeks 0.90 - 0.95). Nemački Ovčar ima indeks 1.2, Fox Terijer 0.6, Veliki Hrt 0.6 i Poenter 0.75-0.80. Ako je prednji ili zadnji dohvat umanjen, Cane Corso se ne može kretati na odgovarajući način. Prednji dohvat je umanjen kada je nagib ramena loš ili kada su nadlaktica ili podlaktica prekratke. Ponekad je skraćen jer je kratka podlaktica, radi kompenzacije, povezana sa predugim došapljem. Sa druge strane, duga nadlaktica ide u prilog dužini hoda, posebno ako ide sa došapljem koje nije predugačko. Psi sa centrom mase previše pomerenim unapred, i samim tim ravnim ramenom u kratkom nadlakticom, ponekad čak povezanom za dugim došapljem, ne podižu svoje prednje noge ni prilikom hoda niti prilikom kasa, i skoro da ih vuku po podlozi. Ovaj nepravilan način kretanja, koji može izazvati saplitanje psa, je poznat po slikovitom nazivu "brijanje tepiha", i kako smo videli, treba da bude sankcionisan. Suprotno od ovoga, pas koji ima previše nagnuto rame i pravu nadlakticu će previše težine prebacivati na zadnje noge kako mu se centar mase pomera unazad. Ovakvi psi, prepoznatljivi po visoko nošenom vratu, imaju tendenciju da "koračaju" što znači da pomeraju prednje noge prema napred i na gore koliko god je to moguće. Gledano od pozadi, zadnje noge u kasu moraju biti čvrste i ne smeju da lelujaju tj. kuk mora ostati čvrst. Sudija će pažljivo pregledati zadnje noge kako bi se uverio da su savršeno prave, ali je već u hodu mogao da utvrdi da li skočni zglobovi osciluju. Kod dobro građenog Cane Corso, visokog i sa moćnim i atletski razvijenim sistemom za kretanje, tendencija da se noge pomeraju ka unutra se može videti kod produženog kasa i to: napred - rame, nadlaktica, podlaktica, došaplje i šapa i pozadi - butina, potkolenica, zadnje došaplje i šapa. Ovo nije zatvoren način kretanja koji je izazvan loše građenim udovima, već je, zbog brzine, voljna radnja psa kako bi se elimisalo lateralno (u stranu) rasipanje energije i ostvario najveći mogući efekat iz kretanja. Ovo se zove single tracking ili kretanje po jednoj liniji. Drugim rečima, pas se ponaša kao bicikl ko ide ravnije kako dobija na brzini, a klima se i pada kako usporava i staje. To nas uverava da su transverzalne sile obrnuto proporcionalne brzini jedinke u kretanju. Ovo čini jasnim da psi sa vrlo širokom bazom oslonca (i jakim lateralnim oscilacijama centra mase u kretanju, npr. buldog) imaju jasna-očigledna bočna kretanja i posledično snažnije i sporije kretanje. Suprotno tome, psi sa uskom bazom oslonca (hrtovi na primer) i minimumom bočnih-lateralnih oscilacija centra mase će bočno gubiti vrlo malo i shodno tome imati tečnije i brže kretanje.

U slučaju Cane Corso, centar mase je, kao što znamo, postavljen dosta visoko jer pas ima duge noge (dužina prednje noge od lakta do podloge mora odgovarati polovini visine u grebenu) i široku, ali ne preterano, bazu oslonca. Kao što smo videli, psi sa vrlo širokom bazom oslonca nisu u stanju da dinamično i efikasno ispunjavaju tradicionalne zadatke rase. Dodatno, Cane Corso koji ima kratke noge i bazu oslonca preveliku u poređenju sa visinom će imati jače kretanje centra mase u stranu i posledično primetno povećanje bočnih komponenti pokretačke sile. Ovo lateralno pomeranje može uključivati ili prednje noge ili zadnje noge ili oboje. Primerak sa ovom manom se zove "pas koji se ljulja" (rocking dog) i treba ga strogo sankcionisati. Psi sa kratkim nogama neće biti u mogućnosti da gaze po jednoj liniji (singletracking) kako dobijaju na brzini i, ili će pustiti bočne sile da deluju slobodno što će rezultovati bočnim pokretima ili će stezati mišiće trupa u pokušaju limitiranja bočnih pokreta iako to iziskuje značajnu silu na štetu kretanja unapred. Kao što znamo, greben Cane Corso treba da je dug i istaknut. Ako je umesto toga kratak i nizak - centar mase će se pomeriti previše prema napred, ometajući tako bilo kakvo kretanje. Visok i kratak greben uzrokuje ispupčena leđa (roach back) što će takođe usporiti kretanje.

Kada sudija posmatra psa s fronta susreće se sa istim problemima koje je delimično ispitao pri hodu; a kod zadnjih nogu one koje se zatvraraju, otvaraju i ukrštaju.

Ima grešaka koje su svojstvene prednjim nogama i to su:

• Veslanje - kada se prednje šape okreću ka napolje u luku, kao što veslo čini na svom putu unazad.

• Košenje - kada se prednje šape okreć ka unutra u luku, obično se javlja kod pasa kojima su prsti okrenuti ka napolje.

 

Galop

 

Ovo je prirodan brz način kretanja, koji se izvodi iz četiri dela u tri koraka kod kojih šape dodiruju podlogu prema redosledu koji određuje zadnja noga koja dodiruje prva. Podeljen je u tri oblika:

• Običan galop - zadnje noge prelaze tragove prednjih, postoji samo jedna faza u vazduhu (bez oslonca) koja traje manje ili više kao i tri koraka zajedno.

• Veliki galop - zadnje noge prelaze tragove prednjih, postoji četiri koraka, veoma je dug i promene položaja centra mase su velike i dužinski po ravni simetrije tela i vertikalno (po visini). Sadrži dve faze u vazduhu (bez oslonca).

• Laki galop - tragovi zadnjih nogu pokrivaju tragove prednjih, ali ne uvek. Ovo je veoma stabilan način kretanja, jer je sporiji od običnog galopa i ponekad čak sporiji od kasa. Oslonac na dve dijagonalne noge zamenjuje fazu bez oslonca.

 

Trupkanje ili ravanisanje

 

Ovo je prirodan način kretanja za slonove, kamile i žirafe. Kod konja i pasa je ili prirodan ili stečen. Postoje tri vrste:

• Hodajuće ravanisanje - kretanje u dva koraka kod kojeg je pokret sinhronizovan i noge se pomeraju lateralno (prednja i zadnja noga sa jedne strane) zajedno. To znači da se šape sa svake strane podižu i spuštaju istovremeno, uzrokujući oslanjanje na dve noge sa iste strane. Kada dve noge sa jedne strane dotaknu podlogu, dve sa druge strane se istovremeno podižu. Zbog ovoga čujemo dva koraka. Kod hodajućeg ravanisanja pokreti tela u stranu su vrlo vidljivi i noge jedva da se odvajaju od podloge. Vertikalno pomeranje je, sa druge strane, minimalno. Kako ravnoteža nije uspostavljena, pas je primoran da ponovi pokret svojih nogu češće i brže nego kod normalnog hoda. Posledično, ovo je brži način kretanja od hoda, ali umarajući za životinju i nestabilan zbog bočnog pomeranja centra mase. Cane Corso ponekad ravaniše na putu ka kasu. Primerci sa teškom artrozom pršljenova nisu u mogućnosti da pređu u kas i moraju biti strogo sankcionisani.

• Trkačko ravanisanje (ili živo ravanisanje) - Ovo nije više hodajuće ravanisanje, nego kretanje sa fazom u vazduhu koja se smenjuje između dva bočna oslanjanja. Nestabilnost stimuliše psa da pokreće noge što brže može, kako bi sprečio pad, tako da je trkačko ravanisanje brže od kasa. Otisci šapa se nalaze na jednoj liniji, umanjujuću, u poređenju sa hodajućim ravanisanjem, bočne pokrete centra mase. Trkačko ravanisanje je odmarajući način kretanja koji dozvoljava životinji da odmori različite grupe mišića.

• Prelomljeno ravanisanje - noge se kreću lateralno zajedno (sa iste strane), ali sa nepovezanim oslanjanjem, jer prednje šape dodiruju tlo malo pre zadnjih, dajući tako četiri koraka (udarca o tlo), dva po dva. Brzina je veća nego kod hodajućeg ravanisanja, i u ovom slučaju takođe šape češu tlo.